Preuzeto sa FB profila Goran Crnojački
Robnu kuću Univerzal u Bečeju za Srbijaprojekt projektovala je arh. Ivanka Raspopović, poznato ime jugoslovenske arhitekture. Ona je autor remek dela kao što su Muzej savremene umetnosti u Beogradu i Spomen muzej streljanima (Muzej 21. oktobar) u Kragujevcu. Bavila se i industrijskom arhitekturom i projektovala drugu fazu aerodroma Beograd (proširenje pristanišne zgrade) kao i Fabriku kablova u Svetozarevu. Ivanka Raspopović se našla među 100 najboljih žena-arhitekata Evrope u periodu od 1918. do 2018. godine, u izboru projekta “MoMoWo – 100 radova u 100 godina – Evropske žene u arhitekturi i dizajnu – 1918-2018”.
Nije mi poznato kako je i zašto baš Ivanka Raspopović angažovana da izradi projekat. Neosporno bila je jedno od značajnih imena jugoslovenske arhitekture.
Robna kuća u Bečeju otvorena je 1975. godine. Imala je ukupnu površinu od preko 6.000 kvadratnih metara. Od toga je 4.500 kvadratnih metara bio prodajni prostor a oko 1.500 kvadratnih metara skladišni prostor. U najavi gradnje Robne kuće u “Borbi” od 27. decembra 1973. godine stoji da bi budući objekat trebalo da zaposli 130 radnika, mada nisam siguran da je na kraju zaista bilo tako.
U vreme kada je sagrađena robna kuća u Bečeju bila je moderan i funkcionalan trgovinski objekat. (Sve sa pokretnim stepenicama, tada apsolutnim hitom, koje su imale samo velike robne kuće u Novom Sadu – Nork ili Stoteks). Bunili su se Bečejci smatrajući da se objekat arhitektonski ne uklapa u barokno jezgro grada, ali ni tada nisu bili mnogo pitani. Sećam se zanimljive priče o spoljašnjem dekoru zgrade, belim plastičnim panelima koji i danas stoje. Na primedbu sa su ružni neko je pričao da je to odlična zaštita od radijacije u slučaju atomskog napada.
Prodajni prostor je bio odlično organizovan: u prizemlju su se nalazile samoposluga, papirnica, parfimerija i igračke, sa funkcionalnim gumenim podom koji nije klizao i bio veoma izdržljiv. Na prvom spratu bile su smeštene garderoba i obuća – u uglu gramofonske ploče, na drugom spratu su bili električni uređaji, trećem nameštaj i tepisi a na krovu je bio restoran do kojeg se dolazilo liftom i posebnim ulazom sa severoistočne strane zgrade. Robna kuća je bila odlično snabdevena i u nju su rado dolazili Bečejci ali i žitelji okolnih mesta, čemu su doprinele i niske cene. Politika Univerzala je bila da radi uz niske marže što je nadoknađivano dobrim prometom.
Restoran je bio takođe pravi hit, uređen u najboljem maniru 1970-ih, sa masivnim drvenim nameštajem i klupama-separeima pored zidova u dve sale kao i VIP salom pored kuhinje. Brzo je postao centralno mesto za izlazak u Bečeju. Po slobodnoj proceni imao je kapacitet od oko 150 do 200 mesta. U kuhinji je bila instalirana tada najmodernija oprema za spravljanje obroka a asortiman jela i pića je bio veoma dobar. Toaleti su bili moderni i veoma dobro održavani (što u to vreme nije baš uvek bio slučaj).
Kasnija sudbina Robne kuće je nešto što je često viđano. Raspadom zajedničkog jugoslovenskog tržišta i poplavnom jeftine i nekvalitetne robe sa istoka promet je opadao i Univerzal se prvo fuzionisao sa beogradskom firmom Inex, pa je postao Inex-Univerzal. Na kraju je firma bankrotirala i Robna kuća je prodata negde pre desetak godina i to, čini mi se iz petog ili šestog puta. Mislim da je vlasnik zgrade danas doo Kapriolo iz Bačke Topole.
O trgovinskom preduzeću Univerzal postoji knjižica koju su povodom 20 godina postojanja firme napisali Pal Šandor i Slobodan Ivošević. Objavljena je 1984. godine i pruža odličan uvid u istorijat firme koja je obeležila trgovinu u Bečeju u drugoj polovini 20 veka.
