Proteklu deceniju obeležilo je i doseljavanje ruskih porodica u Bečej. Sve češće smo na ulicama i u radnjama mogli da čujemo ruski jezik. U početku je za mnoge to delovalo simpatično, pa i egzotično, a danas je to postalo deo svakodnevnice. I još više od toga. Rusi u Bečeju su postali pravi Bečejci!
Ponekad, nas Bečejce je potrebno podsetiti da živimo na prelepom mestu. Potrebno je istaći šta sve imamo, kakve imamo mogućnosti za stvaranje dobrog života. A možda je najbolji način za to razgovarati sa nekim, ko nije rođeni Bečejac, već je odabrao da živi baš u našem gradiću.
Pravi primer je Katerina Bahanjkova, koja se pre više od decenije doselila iz Rusije u Bečej sa svojom porodicom. A i dalje je oduševljena gradom, mirom, prirodom, Tisom…
Kako ste došli do toga da se odlučite za život baš u Bečeju?
-U Bečej smo došli potpuno neplanirano, sve je bilo spontano. Tražili smo mesto za letovanje preko interneta, ali imali smo samo jedan zahtev – da bude na reci. Ja sam slušala Balaševića i želela da nam Novi Sad bude blizu. Moj suprug je imao samo jedan uslov: Reka da bude, samo ne Dunav! I onda se, negde između klikova, pojavila Tisa, ona plava crta na mapi. Tek kasnije sam shvatila da je to zapravo bilo staro korito Tise.
Par godina sam pokušavala da pronađem tu reku, ovu plavu crticu sa mape uživo… Ali, nikad nisam uspela. Suprug kaže da se ponekad pojavi na proleće tamo neka voda u jarku.
A zapravo, nismo uopšte planirali da ovde živimo. Samo smo došli i ostali. Bilo je to davne 2015. godine. Prvi je došao suprug, a kada smo stigli sin i ja nakon mesec dana, on je već pio „žutu vodu“ i svi su se smejali: Ko pije žutu vodu, ostaće u Bečeju! Tako je i bilo. Danas je više ne pije, ali Bečej ne planiramo da napustimo. Grad nas je, nekako, usvojio. Postao naš novi porodični dom.
Danas se šalimo da Karamzinovo dvanaestotomno delo „Istorija ruske države“ počinje na Tisi, pa da smo se mi samo lepo vratili izvorima. I zaista, jedan slučajan klik, malo sreće i tako smo postali Bečejci. ruski Bečejci.
Srpski i ruski jezik su samo naizgled slični. Potrebno je mnogo da se uči, a Vi ste veoma dobro prevazišli tu barijeru. Na koji način ste to uspeli?
-Nismo učili jezik posebno, niti ciljano. Mi smo bili prva ruska porodica, koja se doselila u Bečej. Bile su ovde i ranije Ruskinje udate za Srbe, sa njihovom decom, ali da se cela porodica preseli to je bilo novo, pravi presedan.
Zbog toga nismo imali izbora. Morali smo da progovorimo ili srpski ili mađarski. Srpski nam se nekako prirodnije nametnuo. To je moć potpunog uranjanja u jezičku sredinu. Kada ne postoji „plan B“, a svakodnevna komunikacija zavisi od novog jezika, mozak se jednostavno prilagodi brže. Sličnosti između slovenskih jezika su nam sigurno pomogle, ali glavna učiteljica bila je nužda. Ili ćeš isploviti ili ćeš potonuti!
Vaša Moskva i sada Bečej nisu za poređenje. Da li postoji neki grad ili region Rusiji, koji bi mogao po nečemu da se uporedi sa Bečejom?
-Da budem iskrena, ja volim i uvek ću voleti svoju Moskvu zauvek. Moskva i Bečej zapravo nisu za poređenje i to je sasvim u redu. Jedan je velegrad od preko 16 miliona ljudi, a drugi miran gradić na Tisi. Ali, ipak, neke stvari možemo uporediti, i upravo zahvaljujući tim razlikama mi danas živimo u Bečeju.
U Moskvi je sve brzo, veliko, intenzivno. Tempo te nosi i ne pita želiš li pauzu. Grad ti daje mnogo mogućnosti, ali ti uzme vreme i snagu.
U Bečeju je obrnuto. Ovde se odjednom pojavi puno vremena, zato što nema svakodnevne gužve, stresa i jurnjave. Sve je polako.
I onda shvatiš da u Bečeju ljudi mogu da se druže, da vide i čuju jedan drugog, da stanu pored reke, da prošetaju bez plana, da žive malo sporije, ali mnogo prisutnije.
Zato Moskva i Bečej nisu konkurencija. Oni su dva sveta.
A mi smo izabrali onaj u kojem postoje mir, tišina, ljudi koji imaju vremena i mnogo više života. Možda zvuči čudno, ali Bečej zapravo nudi mnogo više mogućnosti za porodični život nego što smo očekivali. Škole, sportovi, aktivnosti… Sve je dostupno i lako se uklapa u svakodnevnicu.
Da bih sinu mogla obezbediti barem pola od svega što ovde ima, u Moskvi bih morala da prestanem da radim i potpuno se posvetim njemu. U Moskvi je jednostavno drugačije. Ljudi su brojni, mesta malo, stalno su gužve i mnogo toga je teže dostupno. Ovde imam vremena i za sebe, da odem u pozorište, da se bavim sportom, da se družim sa prijateljima. U Bečeju je, jednostavno, moguće pronaći balans i harmoniju, što u velikom gradu često nije lako.
Kultura i tradicija srpskog i ruskog naroda se razlikuju. Šta je za Vas najupečatljivije?
-Za mene je jedna od najvećih razlika odnos prema religiji i tradiciji. U Srbiji sam primetila da je religija prisutna, ali često na jedan folklorni način, kao deo običaja, porodičnih okupljanja, slava, pesme i igre. To mi je bilo jako zanimljivo, jer mnogo toga što se smatra „religijom“ zapravo su narodni običaji, stari slojevi kulture, koji su se čudesno sačuvali kroz vekove.
I da, mi u Rusiji nemamo porodične slave. To su, čini mi se, samo Srbi mogli da izmisle i da im tako lepo uspe! A ono što me je posebno oduševilo to je kolo.
U Srbiji, bili smo na svadbama, slavama, proslavama ili nekim spontanim druženjima i svi znaju da igraju kolo. I mlađi i stariji i oni koji nikada to nisu učili. To zajedništvo u ritmu, ta energija i povezanost kroz ples. Toga kod nas u Rusiji nema na takav način već davno.
To je, za mene, jedna od najlepših razlika. Ovde tradicija nije muzejski predmet, nego živa, vesela i svakodnevna. I to ostavlja snažan utisak na svakoga ko dođe sa strane.
Kada danas pričate svojim sunarodnicima u Rusiji o Bečeju i Srbiji, šta prvo pomenete?
-Kada pričam o Bečeju i Srbiji, prvo što pomenem je istorija i starost grada. Bečej je stariji od Moskve i sve ovde zaista „diše“ istoriju.
Pominjem naša čuda – mineralnu žutu vodu, za koju mnogi ne znaju, reku Tisu, koja je pravi prirodni park. Uživo ovde možeš videti pravu raznolikost životinja: čaplje, rode, srne, lisice, zečeve, pa čak i vidre koje plivaju u kanalu. Sve je tako blizu, u gradu i prirodi u isto vreme.
Ali, najvažnije od svega su ljudi. Mi čak imamo i srpsku rodbinu, porodicu koja nam je olakšala osmišljavanje života ovde, poklonila mom sinu dve bake, a meni i suprugu braću i sestre. Ti ljudi su nas uveli u ritam života, uključili u svoje porodične praznike i tradicije. Nisu imali nikakve razloge da to učine. Jednostavno su nas prihvatili kao svoje. Ponekad i zaboravim da zapravo nisu naša rodbina.
Iz privatnog razgovora sa Vama, primetio sam da dobro poznajete istoriju. Šta biste izdvojili kao najvažnije što spaja srpski i ruski narod?
-Za mene je ključno što je Srbija oduvek bila otvorena za Ruse. Još nakon Oktobarske revolucije 1917. i Ruskog građanskog rata, desetine hiljada ruskih izbeglica, uključujući vojnike i civile, našlo je utočište u Srbiji. Jedna od centralnih figura te emigracije bio je general Vrangel, vođa Bele armije. Veliki deo njegove vojske i civila primljen je zahvaljujući kralju Aleksandru I Karađorđeviću, koji je imao duboke veze sa carskom Rusijom.
Mnogi od tih Rusa ostavili su snažan pečat u srpskoj kulturi i društvu: bili su inženjeri, naučnici, umetnici, lekari, profesori. Ovaj period pokazuje koliko su Srbija i Rusija bliski i solidarni narodi.
Danas, kada mnogi Rusi dolaze u Srbiju iz različitih razloga, ne znam da li će ovaj talas doprineti isto toliko kao nakon Prvog svetskog rata. Ali, nadam se da moji sunarodnici neće izdati moju voljenu Srbiju, koja je za 10 godina života postala pravi dom za moju porodicu.
D. Stojšić
