Često se u životu usmeravamo ka jednom zanimanju, jednom pozivu. Usavršavamo se i težimo ka tome da budemo uspešni u tome što radimo. Ali, kada otkrijemo u sebi još jedan veliki talenat, tada se čini kao da vodimo dva života.
Naš sagovornik, Stefan Ratković, bivši košarkaš otkrio je u najranijoj mladosti da je stvoren i za umetnost. Znali smo ga kao uspešnog sportistu, a onda je počeo da nas oduševljava sjajnim glasom i prelepim pesmama. Za mnoge bi možda košarkaška i muzička karijera bile nespojive, ali za Stefana je to jedan isti put.
1. Posle košarkaške karijere, odlučio si se za muzičku. Kako si ti lično doživeo tu transformaciju?
-U meni je oduvek živelo više svetova. Još kao klinac osećao sam taj neki zov umetnosti. U školskim predstavama skoro uvek sam završavao u glavnim ulogama. kao da mi je pozornica šaputala da pripadam tamo.
Recimo, u srednjoj školi počeo sam da pišem pesme, a pesma “Belo” me je tada „obeležila“ u hodnicima Medicinske škole “7. april” u Novom Sadu.
Ta pesma me je izdvojila tada, ne zato što je bila savršena, nego zato što je nosila nešto iskreno, nešto što sam prvi put pustio da “izađe” iz mene.
Umetnost, sport i medicina nisu bila tri već jedan isti put, samo sa različitim bojama.
Mislim da je to istinski jedino moja porodica znala, ali me nikada nisu pritiskali i gurali ni u jednu stranu, već su mi davali slobodu i podršku u svakoj odluci.
Na fakultetu, najveći podvig na prvoj godini mi nije bila “desetka” u indeksu, već kada su me drugari zamolili da imitiram više različitih pevača. Onako spontano, bez mogućnosti koje pruža današnja tehnika, uz očajan kvalitet videa, bez ikakvih filtera oni su to snimili, pa zatim pokazivali po fakultetu i svojim poznanicima i ubrzo je osvanuo video na jutjubu, koji je nakon par dana imao stotine hiljada pregleda.
Svi iz okruženja su me doslovce nagovarali da se prijavim za neko takmičenje i da počnem da se bavim muzikom, ali meni je to sve bila igra, hobi, izduvni ventil.
Možda zato i nisam radni pevač, nisam čovek koji trči za nastupima, za nekim svetlima popularnosti, ne živim od muzike, ali neretko živim za nju.
Muzika je za mene oduvek bila intimna, lična, kao neki šapat duše koji se čuje samo kad mu dozvolim.
Sve ovo, bez dana muzičke škole, bez časova pevanja. Bio i biću “ilegalac” i amater, jer komercijalizacija “jede” dušu, a to ne dam.
I zato naročito, neću da krijem, mi prijaju sve te pohvale koje mi ljudi godinama upućuju za pesme, koje sam napisao ili otpevao.
Zapravo prava istina je da možda ništa od toga ne bi ni ostalo zabeleženo da nije bilo jednog čoveka – Jasmina Hamzića.
On me je gurao napred, hvatao te momente inspiracije i pretvarao ih u trajanje.
Da nije njega, možda bi sve moje pesme ostale samo u meni, nikada izgovorene naglas.
2. Koliko si zadovoljan prvim albumom „Ožiljak“, koji je izašao prošle godine?
-Album “Ožiljak” zauzima posebno mesto u mom srcu, ali ne zbog mene, već zbog čoveka kome je posvećen – mom već pomenutom velikom prijatelju Jasminu. Njegov život je ispisan ožiljcima, onim najdubljim, koje niko ne vidi na prvi pogled. Od detinjstva se bori sa invaliditetom, izgubio je mnoge drage i najbliže osobe, a i danas vodi svoje tihe bitke sa zdravlje. Ali, ja verujem da će sve pobediti, jer u njemu postoji snaga, koju malo ko na ovom svetu ima.
A koliko sam zadovoljan albumom?
Toliko da sam zahvalan što je priča jednog čoveka, njegov bol i istovremeno njegova hrabrost i istrajnost, pretočena u nešto što može da dotakne druge. Ako je barem jedan slušalac osetio toplinu, empatiju ili nešto treće neopipljivo, a ipak duboko – onda je “Ožiljak” već ispunio svoju svrhu.
Inače, “Ožiljak” zapravo nije prvi album koji smo zajedno radili. Pre njega nastala su još dva projekta, “Stefanland” i jedan nesvakidašnji “Album za dušu” posvećen velikom Tomi Zdravkoviću.
3. Prijatno si nas iznenadio pesmom „Sve ti dugujem“, a posebno saradnjom sa Jorgosom Teofanosom. Grčki melos i tvoja interpretacija i tekst…Zaista, ovo je pravi hit!
-Hvala! Drago mi je da su moji stihovi “legli” na ovu grčku melodiju i da je dobar deo mog okruženja saglasan sa tobom.
Neko više voli kada je klavir dominantan u mojim pesmama, neko dah flamenka, a ja recimo zaista od mladih dana obožavam zvuk buzukija. Uglavnom, uvek u sebi tražim pravi tekst za pravu melodiju, onu koju istinski osećam.
4. Da li znaš da ponekada za tebe kažemo da si bečejski Toma Zdravković ili bečejski Rođa Raičević?
-Nasmejao si me, ali ujedno i učinio veoma ponosnim, jer obojicu, a posebno Tomu Zdravkovića veoma volim. Mnogi kažu da sam jedan od retkih, koji izvodi njegove pesme kako treba, čak ih jako i podsećam glasom na njega kada upotrebim malo imitacije i taj dikcijski otklon, koji je bio njegov pečat.
Već sam spomenuo da sam posvetio “Album za dušu” njemu, a iste 2021. godine sam snimio i “Veče Tome Zdravkovića” u jednom boemskom ruhu koje je prenošeno uživo putem društvenih mreža, a kasnije i postavljeno na jutjub kanal.
To su bili veliki izvođači, kantautori, imali su neki svoj stil i nisu robovali vrsti/žanru muzike.
Slušao sam i slušam od “Indexa”, “Bijelog Dugmeta”, Zdravka Čolića i Tošeta Proeskog preko španske i grčke muzike, do repa, pa do instumentalne muzike i opet u “rikverc” od Tome, preko balada Džeja ili Harisa Džinovića do Olivera Dragojevića, Arsena Dedića, Kemala Montena…
5. Šta novo pripremaš? Kada možemo da očekujemo novi singl ili možda album?
-Imam ponešto u “fioci”, ali ostavljam to kao iznenađenje za neki naredni period. Jer, često umem zbog košarke i rada sa decom da se ulenjim, ali isto tako i da u par dana “poblesavim” i snimim čitav album. Mogu da otkrijem da će novi materijal imati neku boemsku notu, ali i biti prožet nekim emocijama koje su obeležile moj, a i živote meni bliskih ljudi u godini koja polako ostaje za nama.
D. Stojšić
