Preuzeto sa FB profila Goran Crnojački
Aktuelizovanjem priče o novoj Bečejprevozovoj autobuskoj stanici ne mogu da se ne setim Aleksandra Ace Vrsajkova. Nije mi namera da pišem klasičnu biografiju jednog od cenjenijih i uspešnijih direktora bečejskog prevoznika. U tekstu ću se u par crtica podsetiti na jedno vreme i jednog čoveka.
U ovom davno izgubljenom intervjuu govori se o velikom priznanju, koje je Bečejprevoz dobio u teškim vremenima, 1999. godine, nagradi “Zlatni krug” Privredne komore Srbije. Tada je bečejski prevoznik uvršten među 25 najuspešnijih firmi i proglašen za najuspešnijeg prevoznika u čitavoj Srbiji. Kriterijumi za dodelu nagrade su bili isključivo stručni – poslovni rezultati, ekonomičnost i produktivnost.
Aleksandar Vrsajkov je rođen 31. maja 1939. godine u Despotovu, opština Bačka Palanka, u paorskoj porodici. Osnovnu školu pohađao je u Despotovu i Kuli, a zatim završio učiteljsku školu u Somboru. Kasnije je, uz rad, završio Višu ekonomsku školu u Novom Sadu i Ekonomski fakultet u Subotici. Kraće vreme proveo je kao učitelj u Despotovu. U tadašnjem “Bečejtransu” zaposlio se 1970. godine. Prvo radno mesto mu je bilo na poslovima referenta u komercijalno – saobraćajnoj službi, a zatim je postao šef saobraćaja. Godine 1978. imenovan je za rukovodioca tadašnjeg OOUR-a “Putnički saobraćaj”, a od 01.01.1990. godine pa do kraja radnog veka bio je direktor “Bečejprevoza”. Za to vreme i pored svih teškoća i promena u društvu “Bečejprevoz” je dostigao svoj zenit i postao jedna od poznatijih i priznatijih kompanija u branši. Godine 2003. Aca je otišao u zasluženu penziju i uživao u njoj do oktobra 2016. godine kada je preminuo.
I danas se često čuje priča da je uvek dolazio na posao već oko četiri sata ujutro. Obišao bi svaki kutak stanice i kad se uverio da je sve u redu ispratio bi prvi polazak autobusa za Beograd u pola pet. Vozači koji ga se sećaju listom kažu da im je u svakom trenutku bio dostupan, spreman za razgovor, na to da lično reši svaki problem. U šali su govorili da mu je u tome mnogo pomagalo znanje pedagoga. Kad su otvarane nove autobuske linije Vrsajkov je na svakoj od njih bio prvi putnik.
Vodio je računa da sve funkcioniše besprekorno i tu mnogo rasprave nije bilo – od tačnog polaska, ispravnosti i bezbednosti autobusa do čistoće perona i stanice, pa ako hoćete i urednosti vozača. I kad je Bečejprevoz privatizovan Vrsajkov je ostao vezan za preduzeće pomažući mu na različite načine. Ali to su već druga vremena i druge priče…
Vrsajkov je bio veliki poštovalac i poznavalac umetnosti, redovan posetilac pozorišnih predstava, izložbi i književnih večeri. Često smo razgovarali o knjigama, slikama, teatru. Zanimljivo, nikad o poslu. I još je nešto zanimljivo: u opširnom, temeljnom i dobro napisanom istorijatu “Bečejprevoza”, koji se nalazi na sajtu firme, ime Aleksandra Vrsajkova uopšte se ne pominje.
Kaže mi nedavno jedan vozač, sada penzioner, koji ga se dobro seća: “Aca je zaslužio da se po njemu nazove neki sokačić, makar na kraj Novog Sela, ili barem autobusko stajalište. Ali valjda ima zaslužnijih. Šta se mi uopšte pitamo”. Kad je Bečejprevoz u pitanju moram da se složim sa poslednjom rečenicom.
