Preuzeto sa FB profila Goran Crnojački
Janika Balaž je bio tamburaški genije koji je odrastao u Bečeju. RTS je napravio dobru emisiju o maestru, koju preporučujem, ali u njoj nema mnogo detalja o Janikinim bečejskim danima, koje je, kažu, provodio u Bolmanskoj ulici u Putriji, prekoputa Katoličkog groblja.
Iako je objavljivan na bečejskim FB grupama ipak dajem kratku dopunu, deo iz jednog Janikinog intervjua i preporučujem da pogledate emisiju.
„Moja prva sećanja dosežu do vremena kad sam imao šest godina i nisam išao u školu. Tada je počeo moj muzički život. I otac je bio muzičar. Mada je počeo da svira sa zakašnjenjem, znao je toliko da može podučavati mog starijeg brata, a ja sam bio uz njih. Uzalud su me terali, nisam hteo da izađem, već sam seo u ćošak i slušao kako vežbaju. Tako sam zavoleo muziku i ne mogu više da se odvojim od nje. Učenje mi je dobro krenulo. Kada sam pošao u školu, počeo sam ozbiljnije da učim, a na moju molbu da mi kupe instrument, otišli smo u Bačko Gradište sa roditeljima i kupili tamburicu. Po povratku u vozu sam zaradio prvi dinar. Tada sam već znao da odsviram nekoliko pesama, pa sam putnicima svirao i pevao i tako zaradio, mislim osam dinara tadašnjih. To mi je bila jedna od najvećih zarada u životu. Prvo su me podučavali otac i Imre Vince, dirigent orkestra u kome je svirao moj otac. Vince je bio izvanredan čovek. On je od crkvenjaka postao tamburaš, i ja sam od njega učio note i da sviram. Kada sam malo ojačao, mislim da sam išao u treći ili četvrti razred, počeo sam da učim da sviram na violini, a podučavao me je Deže Heveši, nastavnik.
Tamburicu nisam zapostavio, jer je jako volem. Učio sam da sviram dva instrumenta, pa sam mnogo i vežbao, po dva sata na violini, dva sata na tamburici, nekad i više, a sve što sam naučio da sviram iz nota na violini, pokušao sam da odsviram na tamburici. Ako čovek stvarno želi da postigne nešto, mora i da vežba. Ima ljudi koji su rođeni za muziku, koji možda manje treba da vežbaju, ali se željeni cilj bez vežbanja ne može postići. Kada se počeo ozbiljnije da shvatam i osećam muziku, vežbao sam po 10-12 sati dnevno. Tada sam već svirao u kafani kao učenik, po 2-3 sata, pa kod kuće i u školu sam išao redovno, jedne nedelje pre, a druge popodne. Po povratku iz škole uradio bih domaće zadatke, a zatim vežbao do uveče. Nisam išao da se igram sa ostalom decom, jer sam za to retko imao priliku. Kasnije, sa 15-16 godina učio sam da sviram na četiri mesta i to: violinu kod nastavnika Deže Hevešija, mađarske pesme kod Bele Lakatoša u Bečeju, vežbao sam tamburicu, kod Pište Verebeša sam učio laku klasiku, operete i slično“.
Janika Balaž je svirao i u plesnoj školi Tereze Vik, sa orkestrom Kozarci u tadašnjem hotelu „Imperijal“ u Bečeju i u kafanama. Jedna od njih se zvala „Društvo malih bogataša“, druga u Donjem Gradu – „Zug“. A bilo ih je mnogo…
Janika Balaž je iz Bečeja, koji je presudno uticao na njegovo muzičko formiranje, stigao do statusa legendarnog tamburaša, spojivši talenat, strast i neumorno vežbanje. I danas, njegov virtuozitet i ljubav prema muzici inspirišu nove generacije i čuvaju duh vojvođanske muzičke tradicije.
Bilo bi pravo priznanje da se u Bečeju jedna ulica nazove po Janiki Balažu, kako bi se trajno sačuvala uspomena na njegov izuzetan doprinos muzici.
