Preuzeto sa FB profila Goran Crnojački
(Stari Bečej, 4. april 1887 – Novi Sad 1969)
“Nikola Tanurdžić je bio čovek sa strašnom energijom, sasvim zaronjen u zemaljsku strast sticanja, žilav i neretko prgav preko granice građanskog ukusa, sa idejom o zemaljskom blagostanju, koja biće da je bila više paganska nego hrišćanska.”
(Ljubiša Nikolin, Stalež Dunđerskih)
Nikola Tanurdžić je rođen na kolima u pokretu, pored Bečeja, prilikom selidbe njegovih roditelja iz Stanišića u Srbobran. Otac mu je bio skromni zemljoradnik koji je imao dva jutra zemlje. Pored Nikole porodica je imala još dvoje dece, ćerku Anicu i sina Stevana.
Rastao je u Srbobranu, pritisnut oskudicom, sve dok nije izučio šnajderaj i trgovinu ručno rađenim odelima šegrtujući kod novosadskog trgovca Miloša Prodanovića. Već sa 15 godina je otišao u Peštu i Beč i radio kao obalski radnik na Dunavu, a zatim šegrtovao kod čuvenog trgovca štofovima Hibera. Brzo je napredovao i Tanurdžić je viđen kao Hiberov zastupnik za ceo Balkan. Međutim, pošto je već bio zaradio prvi kapital, Nikola tu ponudu odbija. U međuvremenu, po izbijanju Prvog svetskog rata Nikola Tanurdžić je mobilisan i ratovao je kao austrijski vojnik, nije zabeleženo na kom frontu. Jedna priča tvrdi da je sam sebe ranio u nogu i godinu dana kasnije je demobilisan.
Vratio se u Srbobran i oženio Rakilom iz imućne porodice Popić i uložio u njenu već dobro razrađenu trgovinu štofovima i krznom u Srbobranu, prekoputa današnjeg PTC-a na početku ulice Svetog Save, u levom krilu nekadašnje Dunđerske banke. Posao im odlično ide i Tanurdžić sa suprugom zarađenim novcem otvara prvu radnju u Novom Sadu u Pašićevoj ulici, u kući sa dva lokala koju je kupio od čuvenog trgovca Miloša M. Raletića. Radnju je nazvao “Silesia” jednostavno uzevši ime od neke bečke trgovine. Ubrzo postaje kraljevski dvorski liferant štofova i krzna. Osnivač je Trgovačkog fonda i Novosadske trgovačke omladine. Bio je veliki dobrotvor, pomagao je Maticu srpsku, crkvu, Sokolsku omladinu, Novosadsku trgovačku omladinu.
Na licitaciji, 1932. godine kupio je plac gde je bila skromna građevina pivnice “Minhen”. Za atraktivnu lokaciju je bilo mnogo zainteresovanih, kažu preko 300, ali ponudu Nikole Tanuržića od ogromnih četiri miliona dinara niko nije uspeo da premaši. Pošto je porušio pivnicu, počeo da planira podizanje poslovno-stambenog objekta. U julu 1931. godine, Tanurdžić je raspisao konkurs za izradu projekta za stambenu zgradu s bioskopom, hotelom i dućanima. Na konkurs je pristiglo više od 400 radova, dobar deo iz inostranstva. Nikola Tanurdžić isplatio je autore svih nagrađenih radova, a izgradnju palate poverio je svom prijatelju Đorđu Tabakoviću, iskusnom graditelju zdanja kao što su hotel “Park”, zgrada Crvenog krsta, Sokolskog doma, Trgovačke obrtne banke, zgrade “Jugoslovenskog dnevnika”, zgradu društvenog/zadružnog doma u Srbobranu…
Grandiozni poduhvat izgradnje Tanurdžićeve palate u stilu moderne i Bauhausa započet je 1933. godine, da bi se stanari u nju počeli useljavati već 1934. godine. Tlo na kojem je zidana bilo je peskovito, tako da se ispod zgrade kao temelj morala izliti betonska ploča deblja od jednog metra. Odlike modernog trgovačkog centra bile su izražene u zastakljenom prizemnom pojasu, sa 14 prostranih lokala, dok je na ostalih pet spratova izgrađeno 35 stambenih jedinica, do kojih se stizalo hodnicima na dvorišnoj fasadi. Peti sprat s terasom bio je namenjen za domara, perionice i pomoćne prostorije. Zgrada je sadržavala tri zasebna sistema za grejanje i posebne instalacije za snabdevanje toplom vodom, kao i dva lifta, za stanare i hotelske goste. Razume se, u palati se nalazio i prostran stan od oko 300 kvadrata, namenjen porodici Tanurdžić, a u prizemlje, ispod tog stana useljena je Tanurdžićeva trgovina “Silesija”, s kojom je od 1922. godine u Pašićevoj ulici počeo da stiče svoj veliki kapital.
Prvi namenski izgrađen bioskop u Novom Sadu – “Reks” bio je smešten na sredini palate, dugačke 105 metara. U prostranu dvoranu s indirektnim osvetljenjem moglo se smestiti čak 680 osoba. Hotel “Reks” građen je od 1939. godine, nakon Tanurdžićevog i Tabakovićevog puta u Nemačku, gde su se upoznali s tehničkim rešenjima modernih hotela. Na spratovima i u potkrovlju bilo je smešteno 45 hotelskih soba s kupatilima, telefonima, radio-prijemnicima i uređajima za signalizaciju. Hol u prizemlju bio je obložen mermerom, dok je ulaz u restoran izveden s posebno raskošnom oblogom od švedskog mermera. Otvaranju palate prisustvovao je i kralj Aleksandar Karađorđević, lični prijatelj Nikole Tanurdžića.
Neobična anegdota vezana je za otvaranje Tanurdžićeve palate. Čaša iz koje je tom prilikom pio kralj Aleksandar sačuvana je, po starom narodnom običaju, kako bi bila bačena s novosagrađene palate prilikom ceremonije otvaranja. Iako bačena s velike visine, prkoseći zakonima fizike, čaša se nije razbila, što je u protumačeno kao veoma loše znamenje. Nažalost, ta mračna predviđanja obistinila su se nakon ubistva kralja Aleksandra. Kasnije će se ispostaviti da se zlokobno znamenje odnosilo i na samog Nikolu Tanurdžića i njegovu porodicu.
Hotel “Reks” sagradio je pred sam rat tako da su prvi “gosti” bili mađarski oficiri, a sam vlasnik je pretučen u raciji mađarske vojske i samo čudom je izvukao živu glavu. Po oslobođenju je proglašen narodnim neprijateljem.
Da bi izbegao streljanje, po savetu prijatelja je odglumio ludilo i spasao glavu na nekoj klinici u okolini Zagreba. Legenda kaže da kada mu je sin Vladimir došao u posetu i video oko njega silnu komunističku literaturu rekao: “Ovaj naš je stvarno poludeo”. Nikola mu je objasnio da samo želi da upozna neprijatelja. Iz klinike je izašao “izlečen” posle šest meseci i baveći se sitnom trgovinom (prodavao je šnajderski materijal) nekako uspeo da prehrani dve kćeri i dva sina.
Da zlo bude veće, u njegov stan, u kojem je živeo sa suprugom i četvoro dece, nasilno su useljena trojica oficira. Uprkos nesrećama koje su ga snašle, tvorac grandiozne palate ostao je nesalomivog duha. Posakrivao je rezervne delove lifta, brava i druge predmete neophodne za normalno funkcionisanje zgrade, pa ih je po paprenoj ceni prodavao novim vlastima. Biografija Nikole Tanurdžića od 1945. je slabo poznata. Navodno se do smrti 1969. godine izvukao iz materijalnih neprilika i ostvario skroman imetak.
