Preuzeto sa FB profila Goran Crnojački
Svetozar Sladić – Čiča (Bečej, 2. jul 1939 – Novi Sad, 6. maj 2015)
“Sto basista jedna ćud.”
Jednom prilikom, tokom nekog intervjua, novinar je stalno čika Cveti govorio “Čiča”. Kad mu je prekrdašilo kaže mu Čiča: “Nisam ja Čiča nego Čiiiiiiča. E tako, redovno”.
Bas primaš, muzička legenda, enciklopedija tamburaške muzike umro je 2015. godine. Još kao mlad svirao je sa muzičarima koji su postali legende u doba između dva svetska rata, poput braće Familić, Boška i Todora (poznatijeg kao čika Tošica), tamburašem Radicom, Aleksandrom Aranickim (osnivačem prvog tamburaškog orkestra Radio Beograda), sa Maćikom Petrovičem, Mađarom koji je čitav život proveo u Podgorici i od kojeg je učio Janika Balaž, sa kojim je Čiča takođe svirao kao stalni član orkestra “Osam tamburaša”. Posle Janikinog penzionisanja Čiča postaje koncertmajstor Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada.
Čiča Sladić je rođen u Bečeju 2. jula 1939. Bio je najmlađi od petoro dece i poneo je dedino ime – Svetozar. Otac mu je bio iz Bečeja, zvao se Aleksandar, svi su ga zvali Toša, a mati mu je Teodora iz Srbobrana. “Rođen sam 2. jula. Onda kad se đubre vuklo”, u šali je govorio Čiča.
Nadimak Čiča mu je nadenuo stric. Njegovog brata Vladimira je prozvao Lala, stričevog sina Vujadina Bracika, a najstarijeg brata Borivoja – Bata. Tamburaški orkestar Sladići zapravo su činili sinovi tri rođena brata.
Krenuo je na stolarski zanat, ali nije čudo da je muzika prevagnula. Kako i ne bi: “Iako moj otac nije svirao, u dodir sa muzikom sam došao čim sam, kako se kaže, “kren’o nogom”. Komšija ispred kuće – svirao. Njegov brat – svirao. Komšija preko puta – tamburaš. Iza kuće – tamburaš, jedna kuća razmak – opet tamburaš. I čim se negde zasvira ja sam tamo”. Završio je Nižu muzičku školu u Bečeju u vreme kada je njome upravljao Isidor Hadnađev. U tu školu povremeno je dolazio i Janika Balaž koji je želeo da usavrši sviranje violine i od tog vremena (iako postoje i drugačije priče) datira poznanstvo Čiče i Janike. U prvi orkestar stupa u ranoj mladosti, zatim postaje član poznatog tamburaškog orkestra Kozarci sa kojima nastupa širom Vojvodine. Malo je poznata priča da je decenijama kasnije Čiči Sladiću nuđeno da bude nastavnik u Muzičkoj školi u Bečeju i da vodi tamburaški orkestar, što je on glatko odbio.
Seća se da je do prvog instrumenta došao 1951. ili 1952. godine i da mu je taj instrument kupio otac. Bila je to tambura koju je napravio Lajoš Bocan iz Sente. “Nije to baš bila neka tambura, ali je meni bila najbolja jer je bila moja”, pričao je Čiča. “Drugi instrument sam kupio od Radice iz Radio Novog Sada. Dobra tambura, ali joj je trebalo da se “ugreje”. Tamburu je napravio Jovan Torma 1931. Onda se desilo da mi je čika Sava Vukosavljev pomenuo jedan klavir star 200 godina, koji je stajao u nekoj štali u Zmajevu. Bio je sasvim propao, ali drvo je bilo dobro, pa mi ga je Stevan Beli isekao za rezonator, gornju dasku. I tambura je onda naprosto “prosvirala”. Posao je bio takav. Morao sam da imam dve tambure. Jedna je stojala u Radiju, a druga na Tvrđavi”.
Javio se na audiciju kad je osnivan Veliki tamburaški orkestar RTV Novi Sad 1958. i postao njegov stalni član. U tom orkestru je dočekao i penziju 1. septembra 1999. Čiča se rado seća saradnje sa čuvenim violinistom Aleksandrom Raduom, čika Šacom, kapelmajstorom. “Kakav je to bio aranžer! Njemu kupiš kutiju cigara i platiš kafu i za sat i po ili dva on napiše jednu partituru. Sve je štimove pisao odjednom, nikad nisam tako nešto video. Njegovi aranžmani su svirani po celom svetu, stigli su i do Amerike. Sa Velikim tamburaškim orkestrom sam svirao sve, šta god da je trebalo i koliko puta da je trebalo. Neki put je i po pet pevača u kratkom vremenu snimalo istu pesmu. A bilo je svakojakih muzičara. Znate, ja sam to doživljavao ovako: dal’ ti znaš da sviraš il’ ne znaš. Ako znaš, to je ono što kažu za dobra izvođenja “kao da prosipaš bisere”, ako ne znaš onda je kao da škripi šljunak. Pesme velikih kompozitora, Bajića ili Nešića smo svirali kako su napisane, u notu, i to tako mora, a novije… tu je već bilo improvizacije. Sećam se da mi je došao neki mlad tamburaš i pitao da mu pokažem jednu staru pesmu. Ja mu pokažem. Posle dve – tri nedelje dođe on opet i kaže: A, pa ne ide to tako… Dobro, kod tebe ne ide, kod mene i dalje ide OVAKO. Posle gleda, vidi da ne ume i opet me pita. A ja kažem – ne znam. Mog’o sam mu pokazivati tri dana. E to je to, il’ znaš il’ ne znaš da sviraš”.
Upitan koga se rado seća i ko je ostavio najveći trag u tamburaškoj muzici Čiča kaže: “U kafanskoj tamburaškoj muzici ogroman pečat su ostavili Tugomir Nikolić, Đura Keres, Peca čelista, Jovica Jovanović. Orkestri koji su nastupali do početka 1960-ih su bili sastavljeni od vrhunskih muzičara. Nisu čitali note, ali su “na uvo” svirali besprekorno. Eto, pokojni Manojla, kad se samo setim njegovog orkestra… Oni na primer, nisu pojedinačno bili vrhunski muzičari, ali zajedno – to je bio vrh tamburaške muzike. I braća Ilić, harmonikaši”. A Crni Steva iz Silbaša koji je opevan u pesmi “Jedan stari kontrabas”? Ma kakvi, kaže Čiča “nije bio on loš ali bilo je mnogo boljih, eto Geza iz Sombora. A ta pesma “Jedan stari kontrabas” to je tako… šala”.
Čiča kaže da mu je najdraži pevač sa kojim je radio bio Cune Gojković: “Imao je vanrednu boju i raspon glasa, a od pevačica Nada Vodeničar, Zora Drempetić, Jana Dejanović. Da, svakako i Sveta Vrbaški i Đorđe Gagić. E to su bili pevači. A što se muzičara – Tošica Familić, od Tošice nije bilo boljeg”.
Upitan o Janiki Balažu Čiča kaže: “Evo ovako. U Bečeju je bio jedan Heveši. (Ivan Heveši, nastavnik violine, koji je radio u Muzičkoj školi, prim.) Bio je pedagog da to majka više ne rodi. Koga je on učio to su sve postali prvoklasni muzičari i dobri ljudi. I to ne samo u okolini nego u celoj bivšoj Jugoslaviji. Janika je krenuo da uči violinu. E, taj Heveši kaže: “Janika, ako ćeš da budeš osrednji violinista, onda sviraj violinu. Ako ćeš da budeš prvi tambura prim, onda pređi na tamburu”. Tačno tako je i bilo. Posle je Janika mnogo naučio od čuvenog Maćike, koji je radio u Podgorici”. Upitan kako je Janika sa onako nezgrapnim prstima naizgled sasvim nepogodnim za prim uspeo da postane najčuveniji primaš Jugoslavije Čiča kaže: “Tajna je u desnoj ruci, mada jedna bez druge naravno ne mogu. To je bila vanredna usklađenost, ali je desna ruka davala ton. To je Janikina desna ruka i trzalica, to je ta lepota.”.
Sa uglednim orkestrom Radio Televizije Novi Sad imao je brojne nastupe na radiju, televiziji i javnim koncertima. U čuvenom orkestru “Osam tamburaša” Janike Balaža, Svetozar Sladić je bio prvi bas prim-solista. Legendarni su nastupi ovih muzičara na Petrovaradinskoj tvrđavi, gde su nastupali od 1965. do 1986. A od Tvrđave, put ih je odveo i u čuvenu parisku “Olimpiju” u kojoj su svirali čak 36 (drugi kažu 72) puta i pred englesku kraljicu Elizabetu II, Gadafija (nisam uspeo da pronađem podatak gde i kada) i na turneje po celom svetu.
Svetozar Sladić Čiča je komponovao više popularnih pesama i instrumentala među kojima je verovatno najpoznatije “Čičino kolo” koje se postalo tamburaški evergrin. Posle odlaska u penziju najradije je pecao, a njegov hobi je bio i izrada pera za tamburu u čemu je kažu bio vanredno umešan. Pravio ih je od kravljeg i volovskog roga, satima grejao, ispravljao… I posle penzionisanja je voleo da ode u kafane, pre svega u one gde ima publike koja sluša tamburaše: “Pažljiva publika me je najviše ispunjavala. Ranije je muzika sedela za stolom, jedan je samo stojao napred, a danas svi stoje. Eto ja ne mogu. Više sam voleo onako”. Istina je, kako pričaju njegovi savremenici, da falš nije trpeo čak ni u kafani, ni u svatovima: na prvi falš podigao je obrvu, a na drugi napustio kafanu. Dok se muzika ne promeni.
O svojim nastupima sa Zvonkom Bogdanom je pričao: “Ama nema tu nikakvog dogovora. On samo kaže: “Svirate jedno kolo, kad završite ja izlazim”. Onda počne: “Momci znate jedan a-dur”, pa ko se prvi nađe, kucne žicu i on krene. I kako krene prvu reč odmah znaš koja je pesma. Nema tu…”
Sa mojim sugrađaninom, rođenim Bečejcem upoznao me je Zvonko Bogdan. “Evo ti tvoj Bečejac”, rekao je Zvonko posle jednog koncerta. “Čiji si”, pita Čiča. Naravno, interesuje se kako je u Bečeju, prebiramo koliko je živih njegovih Novoselaca (deo Bečeja, prim.), pita za kafane, priča o svojim mukama i brigama. Dugo smo razgovarali. Ispričao mi je kako pod stare dane mora opet na scenu, da stoji preduge sate, da se osmehuje a do smeha mu je najmanje stalo. Sećam ga se onako pogrbljenog, sitnog, umornog kako se sa mukom ispravlja dok pozira za zajedničku fotografiju.
Bila mi je čast, Čičo.
Čiča Sladić je umro od moždanog udara na svoju slavu, Đurđevdan, 6. maja 2015. Sahranjen je na Novom groblju u Novom Sadu. Njemu u čast je nazvan Tamburaški orkestar veterana Centra tamburaške kulture Novi Sad.
“Tambura i ja smo jedno. Ne mogu bez nje, kao ni bez cigarete. Zvuk tambure mi je u krvi. Ja tamburom i dišem i govorim.”
